Осам неимара српске академске мисли

Изложба поводом 120 година од доношења
Закона о Универзитету (1905–2025)

Vivat, crescat, floreat Universitas Serbica!

Београд, 2025.

Уводна реч

„На образовање становника Србије
да се обрати највеће старање.“
Доситеј Обрадовић

Прошло је сто двадесет година од доношења Закона о Универзитету.
То је повод да Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“,
која следеће године обележава 100 година свога постојања и која се
убраја међу најстарије и најважније универзитетске институције,
обележи јубилеј свога оснивача, приређивањем изложбе „Осам
неимара српске академске мисли“ – посвећене осморици првих
редовних професора Универзитета који су својим угледом,
личном и професионалном биографијом задобили место у култури,
науци и историји српског народа.

Изложбом и пратећим каталогом желимо да подсетимо на
преломни тренутак најстарије високе школе у Србији, која је расла и
која се развијала заједно са новом српском државом. Универзитет је
зачет већ 1808. године оснивањем Доситејеве Велике школе, слично
као што су кроз постепен развој настајали и најстарији европски
универзитети, попут Болоње, Оксфорда и Сорбоне. Ипак, корени
образовања у Србији сежу још дубље у прошлост, све до образовних
програма које је установио Свети Сава у средњем веку, а који су
поставили темеље српске писмености, школства и културе.

Закон о Универзитету донет 1905, којим је дотадашња Велика
школа најзад постала прави универзитет, није само формално
преобликовање једне институције, већ коначни и неповратни искорак у универзитетско европско окружење, којем је Србија дуго
и упорно тежила. Београдски универзитет с временом је израстао
у институцију која ће уз Закон добити све атрибуте савременог
универзитета – од стручне и академске аутономије до развоја научних
дисциплина које ће обликовати српску академску мисао.

Оснивање Београдског универзитета представљало је највишу
етапу у изградњи целовитог школског система у Србији. Закон о
Универзитету зајамчио је аутономију Универзитета и није био важан
само у правном смислу, већ и као манифестација модернизације друштва које је настојало да утемељи научне и образовне стандарде,
будући да представља један од најважнијих корака у стварању
академске, научне и интелектуалне заједнице у којој су „наставници
слободни у излагању своје науке“. Нови систем образовања
изнедриће стручњаке, научнике и интелектуалце чије ће се име
чути и ван граница земље, будући да је млада српска наука у неким
областима већ у првој деценији 20. века достигла европски ниво.

У временском развоју ове
највише научне и образовне
установе може се испратити
неколико фаза: (кликни за више)

• 1808. – Заслугом просветитеља Доситеја Обрадовића основана је Велика школа у Београду са циљем да образује српске чиновнике и интелектуалце. Имала је три одсека: филозофски, правни и технички.
• 1813. – Велика школа прекида рад услед слома Првог српског устанка.
• 1838. – Обновљена је као Лицеј у Крагујевцу.
• 1863. – Законом о устројству Велике школе од 24. септембра 1863. године, Лицеј је опет трансформисан у Велику школу и пребачен у Београд.
• 1905. – Донет је Закон о Универзитету, 27. фебруара /марта 1905. године, који је потписао краљ Петар I Карађорђевић.

Осам неимара

Per aspera ad scientia

Прерастање Велике школе у Универзитет није се одиграло брзо и лако. Захтевало је много напора, упорности и посвећености професора и других културних радника Краљевине Србије у последњој деценији 19. века како би се ова образовна установа најзад у потпуности придружила универзитетској заједници Европе и света.

Развој високог образовања у Србији нераскидиво је испреплетен са развојем и јачањем српске државе. Неопходне фазе тог развоја биле су завршене преобликовањем Лицеја у Велику школу 1863. године и потоњим интензивним развијањем наставе и науке, а услови су довољно сазрели тек у последњој деценији 19. века. Како наводи С. Бојовић, тек тада је створена интелектуална клима погодна за научни рад и озбиљну универзитетску наставу: „Већи део наставника Велике школе објављивао је радове у европским научним часописима и био признат и ван земље, у Београду су отварана стручна друштва, покретани стручни и научни часописи, школован научни подмладак. Све то утицало је да од 1890. године питање универзитета постане стално присутно у српској јавности и да се читавих 15 година састављају пројекти и воде расправе око оснивања универзитета.“

Академски савет Велике школе више пута је доносио одлуке о преустројењу Школе и достављао их Министарству просвете са предлогом да се тај предмет поднесе на усвајање Народној скупштини.

Ипак, предлози нису улазили у законску процедуру или су враћани на измену и дораду, неки су наилазили на неслагања и отпоре. Све је додатно отежавано нестабилном друштвеном и политичком ситуацијом, те сменама у Министарству.

Најзад, у време мандата министра просвете Андре Николића нови предлог Закона о универзитету поднесен је Скупштини 15/28. децембра 1904. године. После неколико дана дебате, Закон је најзад изгласан: „Посланици у Скупштини, већином трговци и сеоске газде, подозриви према интелигенцији и високом образовању, ипак су 19. фебруара / 5. марта 1905. године прихватили предлог о оснивању Универзитета: од 117 присутних за закон је гласало 110 посланика.“

Устројство Универзитета

Када је Закон проглашен (27. фебруара / 12. марта 1905), сви професори Велике школе стављени су „на расположење“. Истовремено краљ Петар I је Указом прогласио првих осам редовних професора Универзитета, који су чинили и Универзитетски одбор са задатком да изабере наставно особље, остале редовне и ванредне професоре.

Првим професорима припале су одговарајуће научне области: хемија Сими Лозанићу, геологија Јовану Жујовићу, географија Јовану Цвијићу, историја српског народа Љубомиру Јовановићу, математика Михаилу Петровићу, општа историја Драгољубу Павловићу, грађевинске конструкције Андри Стевановићу, економија и економска политика Милићу Радовановићу.

Настава на Универзитету започела је у марту 1905, а свечаност поводом оснивања Универзитета организована је у октобру исте године, и њој су присуствовали највиши званичници државе и академског живота, представници просветних и културних друштава, као и страних универзитета.

За првог ректора Универзитета изабран је дугогодишњи професор и ректор Велике школе, истакнути научни и јавни радник, један од највећих бораца за устројство Универзитета – Сима Лозанић. У свом говору на свечаном отварању, ректор Лозанић је, поред осталог, рекао: „Као што сунце својим светлосним, топлотним и хемијским зрацима даје живота мртвој природи, посредујући да из земље, воде и ваздуха постају живи створови, исто тако и школа својим научним зрацима даје живота духу човечјем, посредујући да се у неуком сину хладне природе развије ум, и да тај прост живи створ постане културан човек (…)“

Закон о Универзитету

Нови Закон о универзитету имао је 41 члан, и њиме су постављени темељи уређења, али и аутономије нове највише школске установе у Краљевини.

Први члан тог Закона гласи:

„Велика Школа у Београду проглашује се за Универзитет. Универзитет је највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука. Универзитет стоји под врховним надзором Министра просвете и црквених послова.“

Надаље, Закон каже да је у имовном погледу Универзитет самостално правно лице, које се „издржава о државном трошку према буџету, који се одређује сваке године, а уз то још и дохотцима од завештања и поклона.“

Универзитет обухвата „све наставнике, слушаоце, чиновнике и службенике своје“.

„Универзитет има пет факултета: богословски, филозофски, правнички, медицински и технички.“

„Редовно учење у медицинском факултету траје десет, а у осталим факултетима осам семестара.“

Након доношења Опште универзитетске уредбе 30. септембра 1905, иако је свечано отворен 2. октобра, Универзитет није одмах почео да ради. Студенти су штрајковали, незадовољни строгим уредбама које им прете казнама, ускраћују либерализацију наставе и слободу удруживања. Јавност и тадашња штампа подржале су студентску борбу јер су њихово незадовољство сматрале оправданим. Преговори су трајали три седмице и окончани су договором ректора и студентских делегата. Одлучено је да ће спорни чланови Уредбе бити измењени следеће године, а да се до тада неће примењивати.

Осам првих редовних професора Универзитета у Београду

Први редовни професори Универзитета махом су угледни научни делатници, са изузетним наставним и научним достигнућима, који су већ предавали на Великој школи и наставили свој рад након њеног прерастања у Универзитет.

Факултетски савети поделили су катедре на Универзитету између осам редовних професора:

Сима Лозанић (1847–1935) да прими катедру хемије;
Јован Жујовић (1856–1936) да прими катедру геологије;
Др Јован Цвијић (1865–1927) да прими катедру географије;
Љубомир Јовановић (1865–1928) да прими катедру историје српског народа;
Др Михаило Петровић Алас (1868–1943) да прими катедру математике;
Др Драгољуб Павловић (1867–1920) да прими катедру опште историје;
Андра Стевановић (1859–1929) да прими катедру грађевинске конструкције;
Милић Радовановић (1860–1936) да прими катедру економије и економске политике.

Њих осморица, међу којима су неки од најистакнутијих посленика српске науке и културе, имали су задатак да одаберу остале професоре и створе амбијент у којем ће се наука и образовање боље развијати.

Обраћање министра просвете и црквених дела Андре Николића изборним телима на Универзитету, поводом постављања првих редовних професора, говори о томе колика је пажња поклањана избору најбољих за универзитетске наставнике: „Да бирати треба међу достојнима најдостојније како по научној спреми, тако и по одушевљеној преданости школском и научном раду. Нашем младом Универзитету треба обезбедити добар глас од самога почетка, а нарочито треба га сачувати од могућих разложних прекора јавног мњења.“

У бурним временима, на географски скученом простору, догодило се да у исти мах, један поред другог стасавају, живе и стварају истакнути умови, као што су то били припадници ове великошколске генерације. Осам првих редовних професора, осам неимара српске академске мисли, у тешким историјским тренуцима који следе, поставили су стандарде академске изврсности. Научници као представници интелигенције и као личности које су обликовале јавно мњење, способне да процене актуелне политичке токове, свој позив нису видели само у стварању знања, већ и у вођењу народа. Учешће у политичком животу схватали су као патриотску дужност, због чега су често били званични и незванични тумачи српске политике у европским престоницама. Њихова посвећеност науци, образовању, њихова просветитељска мисија и ангажовање у јавном животу задужили су нас јер су нам подарили трајни научни и културни капитал. Подсећањем на њих, чувамо и афирмишемо вредности које су и данас темељ академске заједнице – знање, рад, истраживање и слободно мишљење.

Каталог изложбе садржи сажете биографије првих осам редовних професора које обухватају хронолошки најбитније чињенице: личне податке, образовање, академски пут, кључне области истраживања, публикације, чланства у удружењима, одликовања, награде и неке занимљивости о животу и раду. У каталогу заузимају место по формалном принципу, дакле онако како су наведени у Указу о њиховом именовању, а не према вредносном начелу.

Уз биографију сваког професора дата је изабрана и хронолошким редом приказана библиографија из фонда Универзитетске библиотеке, којом смо настојали да осветлимо њихов научни и образовни допринос, али и врло разноврсна поља интересовања, неретко повезана са израженим друштвеним ангажманом. Ова дела која су настала као резултат њиховог рада и истраживања, драгоцености које чувају нашу интелектуалну историју, сведочанства су њихове академске баштине, а нама дају прилику да спознамо домете наставног рада и доприноса којим су обезбедили себи научни ауторитет и у суштини су кључан део овог каталога.

Приређивањем ове изложбе Универзитетска библиотека потврђује своју улогу уткану у развој Универзитета чија је самостална јединица, као и остали факултети и институти. Као универзитетски храм књиге, Библиотека поред свих тешкоћа везаних за материјалне, просторне и кадровске услове, као институција од посебног друштвеног значаја у области културе, незаменљив је чинилац у развоју Универзитета. У њој је похрањена ризница знања која се образовним процесима даље развија, оплемењује и дели.

Универзитетске институције које чувају, преносе и производе знање, представљају основне стубове интелектуалног живота Србије, али и значајне симболе утицаја науке, културе и образовања на развој државе.

Обележавањем 120 година од доношења овог историјског закона и подсећањем на првих осам редовних професора славимо тековине Универзитета који образује нова поколења и активно учествује у изградњи друштва. Оно што је започето пре више од једног века, претрајава до данас – Универзитет у Београду остаје стуб српског академског живота, са мисијом да настави да доприноси развоју науке, образовања и друштва у целини. Према речима првог ректора Симе Лозанића „универзитети дају правац и државном и народном животу“.

Свјетлана Ђелић

каталог