Љубомир Јовановић
(1865–1928)
Српски историчар, професор Велике школе и Универзитета, културни посленик и академик, државник. Образован у духу српске интелигенције тог времена, био је човек изразите радне етике, широког образовања и посвећеног јавног деловања.
Детињство и образовање
Рођен је у Котору 14. фебруара 1865. године. Отац Лазар био је имућни трговац пореклом из Рисна, а мајка Олга из угледне породице из Баошића. Основно образовање стекао је у родном граду, док је у престоници Србије завршио више разреде гимназије. Још 1876. са друговима је основао илегалну ђачку дружину „Бранко Радичевић“, која се бавила књижевним и политиким радом, читањем и критиком књижевних радова, тајним путевима слала писма и бодрила устанике. Учествовали су у јавним акцијама против Аустроугарске. Желео је најпре да студира медицину, али под утицајем Стојана Новаковића заволео је историју, тако да је на крају, као стипендиста српске владе, уписао историју на Филозофском факултету при Великој школи у Београду (1883-1887). Као добровољац учествовао је у српско-бугарском рату 1885. У битки код Сливнице тешко је рањен у ногу због чега је шепао и тако стекао надимак Патак.
Педагошка и научна каријера
Од 1887. године постављен ја за професора, најпре у Реалној гимназији и Учитељској школи, а после положеног професорског испита из српске историје, српског, старословенског и историје српске књижевности 1888, предавао је у Другој мушкој гимназији.
Крајем 1899. изабран је за доцента на Катедри за историју српске и јужнословенске књижевности Филозофског факултета при Великој школи, а од 1903. предавао је српску историју. Ученик му је био и краљевић Александар Карађорђевић. Почетке научног рада посветио је Приморју („Дукљанинова Прапратна“, Старинар, 1884). Из историје српског народа највише је проучавао време пре Немањића, период између Маричке битке и политичке пропасти у 15. веку.
Синтетички рад на критичкој историји српског народа започео је са Љубомиром Ковачевићем. Заједно су објавили Историју српског народа I–II (СКЗ, 1893–1894). Под овим називом појавила су се два дела: прво, за средње школе, до краја 15. века, и друго, популарно писано, од кога су изашле само прве две књиге које обухватају период до 11. века. Јовановић је сам касније спремио за штампу и трећу свеску, која је обухватала 11. и 12. век, али није успео да је објави јер су му рукописи страдали у Великом рату. Објављивао је стручне радове, расправе и чланке из књижевне историје и критике у разним часописима, припремао за штампу књиге, писао предговоре или коментаре. У његовој редакцији изашло је десетак књига СКЗ. Написао је предговоре за Бакоњу фра Брне С. Матавуља, Приповетке Л. Лазаревића (I и II), Причања Вука Дојчевића Ст. М. Љубише итд.
Међу српским историчарима заслужан је за превагу критичког поимања националне историје над романтичарским. Био је члан првог Универзитетског сената, а затим и продекан.
Припадао је нараштају наших научника који национални и политички рад није делио од научног и васпитног. Политички живот и државни послови прекинули су његов даљи рад на научном пољу.
Политичко и јавнo делoвање
Од 1909. Љубомир Јовановић напушта универзитетску каријеру и посвећује се политичком и државничком деловању. Укључио се у рад Народне радикалне странке и изабран је за народног посланика 1895. године. Заједно са Јованом Ђајом био је задужен за Србе изван Србије, а чврсте везе одржавао је са Савом Бјелановићем, тадашњим политичким прваком далматинских Срба. Обављао је функције председника и потпредседника Народне скупштине (1906–1909). Министар унутрашњих дела био је 1909, 1910, 1914, у време војничког слома 1915. и повлачења преко Албаније и консолидације управних органа државе Србије у избеглиштву, све до 1918; функцију министра просвете и црквених дела обављао је 1911–1912. и 1912–1914. На тој дужности формирао је одбор за утврђивање текста светосавске химне 1911. године и повукао значајне потезе у циљу брзе организације наставе у школама на тек ослобођеним подручјима по завршетку балканских ратова 1913. године.
Сматра се да је био један од главних актера монтираног Солунског процеса 1917, поставивши политички, формално и правно основе оптужбе и будућег процеса, у којем се регент Александар (односно тадашњи представници власти) обрачунавао са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и организацијом „Уједињење или смрт“. Јовановић је у почетку тражио да се „осумњиченим официрима“ не заказује суђење него да се неутралишу тако што ће се удаљити из војске и пензионисати.
У чланку „После Видова дана 1914. год.“ (Крв Словенства, 1924) тврдио је да је српска влада знала за припремање атентата на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и да је, без успеха, предузимала кораке да спречи атентаторима прелазак из Србије у Босну. Та тврдња изазвала је велику полемику у Америци, Енглеској и Немачкој.
Учествовао је у разговорима са Југословенским одбором на Крфу, а у ослобођеном Београду је угостио делегацију Српског народног одбора из Новог Сада. На првим изборима у југословенској држави 1920. године изабран је за народног посланика у Уставотворној скупштини. Залагао се за јединствену државу која би гарантовала развијену обласну самоуправу. Јуна 1920. стао је на чело Државне комисије за руске избеглице. Објавио је 1921. рад „Руси у нас“.
У Народној радикалној странци био је потпредседник Главног одбора, све док сукоб са Пашићем није кулминирао 1926. када је искључен из странке под образложењем да је нелојалан, као и да је крив за изношење тврдње да је Влада Краљевине Србије знала да се спрема атентат на надвојводу Фердинанда. Уз Јовановића је стао део страначког вођства, па је 11 посланика у мају 1926. оформило своју странку у јавности познату као Клуб г. Љубе Јовановића. У Радикалну странку вратили су се 1927. када је Јовановић поново изабран за народног посланика, а родна Бока Которска представљала је његову главну изборну базу.
Покретач и учесник културног живота у Србији
Љубомир Јовановић био је један од оснивача и активних чланова више културних и угледних друштава. Учествовао је у оснивању Академског певачког друштва „Обилић“ (1884) и Професорског друштва (1888). Члан Главног просветног савета постао је 1889, био је међу оснивачима Српске књижевне задруге (1892) и њен први секретар. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1890, а за редовног 1900. године. Покренуо је часопис Коло (1889) и један је од оснивача Српског књижевног гласника (1901). Био је управник Народне библиотеке Србије (1901–1903) који се по стручности могао поредити са Стојаном Новаковићем. За време његове управе приређен је каталог рукописа и штампане су старе књиге. Године 1902. дао је врло исцрпан извештај, са критичким освртом о раду библиотеке у вези са законом из 1901. године, о слабом инвентару и потребом да се изради нови. Суоснивач је Дружине књижевника и уметника (1892) и часописа Дело (1893). Налазио се и на месту секретара, а касније и председника Српске књижевне задруге (1904–1906).
Биран је за потпредседника Београдског гимнастичког друштва Соко (1901–1902. и 1903–1906) и председника Лоптачког клуба Соко (1903). Први је председник соколске жупе Душан Силни у Београду (1920–1923).
Носилац је Ордена Светог Саве IV реда.
Преминуо је у Београду, 10. фебруара 1928. године и сахрањен је два дана касније на Новом гробљу. Његов живот и рад представљају спону између историјске науке и државотворне мисије српске интелигенције у доба великих друштвених и политичких преокрета.
Коришћена литература
Кликнути за више
Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића: 1897-1903, Београд: Издавачка књижарница Геце Кона, 1925.
Васа Казимировић, Црна рука: личности и догађаји у Србији од [Мајског] преврата 1903. до Солунског процеса 1917. године. Фототипско изд. Нови Сад: Прометеј, 2013.
Милан Живановић, Пуковник Апис: Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте: прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903. до 1918. год. Фототипско изд., Нови Сад: Прометеј, Београд: Радио-телевизија Србије, 2015.
Милан Гулић, „Политички представници далматинских Срба у вријеме Краљевине Југославије“, Југославија – између уједињења и разлаза, Институт за савремену историју: Хрватски институт за повијест, 2018, стр. 351–366, doi:10.29362/2237.gul.35-66
Изабрана библиографија
Кликнути за више
О Ст. Србији и маћедонској аутономији / [Љ. Јовановић]. – [Б.м. : б.и., б.г.]. – 18 стр. ; 24 cm
БП 39
Ратовање Херцега Стјепана с Дубровником : 1451-1454 / од Љубомира Јовановића. – [Б.м. : б.и., б.г.]. – 112 стр. ; 24 cm
И 275
Историја српског народа : за средње школе у Краљевини Србији. Књ. 1. Део 2 / од Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића. – У Београду : штампано у Краљ.-српској државној штампарији, 1890 –1891. – II стр., стр. 65–164, [4] пресавијена листа с геогр. картама ; 20 cm
ПБ5 2869/1
Историја српског народа : за средње школе у Краљевини Србији. Књ. 2. Део 1 / од Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића. – У Београду : штампано у Краљ.-српској државној штампарији, 1891. – 67 стр. ; 20 cm
ПБ5 2869/2
Расправа Јована Мишковића : о Боју Косовском / Љ. Јовановић. – У Београду : Парна штампарија Народно радикалне странке, 1891. – [8], 215 стр. ; 14 cm
ПБ10 751
Стјепан Вукчић Косача. 1 / написао Љ. Јовановић. – Београд : Штампарија Краљевине Србије, 1891. – [4], 86 стр. ; 24 cm. – (Глас / Српска краљевска академија ; 28. Разред 2, Филолошко историске и философске науке ; [17])
ПЧ I 3/28
Историја српскога народа. Св. 1 / написали Љ. Ковачевић и Љ. Јовановић. – Београд : Српска књижевна задруга, 1893. – VI, [2], 135 стр. ; 20 cm. – (Српска књижевна задруга ; 7)
К 1/7
Историја српскога народа. Св. 2 / написали Љ. [Љубомир] Ковачевић и Љ. [Љубомир] Јовановић. – Београд : Српска књижевна задруга, 1894. – II, 223 стр. ; 20 cm. – (Српска књижевна задруга ; 21)
К 1/21
Покушаји и први успеси крштења балканских Словена : јавно предавање 1 јануара у дворници Велике школе / Љубомир Јовановић // Дело. – Књ. 5 (1895), стр. 71-87.
Ч 123
Ђорђе Бранковић – лажни потомак старих српских деспота : црта из прошлости српске с краја XVII века / Љ. Јовановић // Дело. – Год. 3, књ. 11 (1896), стр. 379-395.
Ч 123
Ђорђе Бранковић – лажни потомак старих српских деспота : црта из прошлости српске с краја XVII века / Љ. Јовановић // Дело. – Год. 3, књ. 12 (1896), стр. 114-136.
Ч 123
Сава Бјелановић и српство на приморју : Бјелановић као уредник и посланик / Љ. Јовановић // Дело. – Год. 3, књ. 15, бр. 3(1897), стр. [284]-294;[405]-428.
Ч 123
Српска књижевна задруга : поводом V и VI кола њених књига / Љ. Јовановић. – Београд : Парна радикална штампарија, 1898. – 147 стр. ; 21 cm
Ка 192
О прошлости Босне и Херцеговине. Св. 1 / Љ. Јовановић. – Београд : Народне новине, 1909. – VII, 173 стр. ; 20 cm
И 123