Уводни део каталога (24 странице) обухвата следећа поглавља: Уводна реч, Per aspera ad scientia, Устројство Универзитета, Закон о Универзитету, Осам првих редовних професора Универзитета у Београду, Изабрана библиографија о Лицеју, Великој школи и Универзитету. Главни део рукописа, под називом „Осам неимара српске академске мисли“, обухвата биографије првих редовних професора: Симе Лозанића (Рани живот и образовање, Академски и педагошки рад, уџбеници, Рад у примењеној хемији, Јавно деловање и допринос развоју српске привреде, Први у ректорском венцу Универзитета у Београду, Доказани родољуб, Одликовања, Одлазак „духа јачег од материје“ у вечност, 24–38); Јована Жујовића (Детињство и школовање, Педагошки, научни и друштвено ангажовани домети, На политичкој трибини, Признања, Одлазак српског геолога, Друштвени и политички списи, 39–51); Јована Цвијића (Детињство и школовање, Педагошка каријера и пионирски рад, Српско географско друштво, Научни рад и теренска истраживања, Антропогеографија и етнолошка истраживања, Друштвена и национална прегнућа, Сведочанства угледа и дела, Последње године и наслеђе, Уређивачки рад, 53-69); Љубомира Јовановића (Детињство и образовање, Педагошка и научна каријера, Политичко и јавно деловање, Покретач и учесник културног живота у Србији, 71–78); Михаила Петровића Аласа (Рани живот и образовање, Академска и педагошка каријера, Од апстракције до материјализације: проналасци, У служби отаџбини, Формуле на реци и у рибарској мрежи, Авантуриста, путописац и музичар, Печати угледа, У вечни сан на плећима рибара, 79–94); Драгољуба М. Павловића (Живот и образовање, Педагошки и научни рад, Јавна и политичка делатност, 95–100); Андре Стевановића (Образовање и педагошки рад, Архитекта трајне културне вредности, Између духа времена и корена народа, 95–107); Милића Ј. Радовановића (Живот и залагања, Педагошки и научни рад, Државничка делатност, Преводи, 109–114). Код сваког професора наведена је коришћена литература и изабрана библиографија.

Оснивање првог српског универзитета представља један од најзначајнијих културних и друштвених догађаја код нас. Јубиларно обележавање и подсећање на његове осниваче и прве наставнике даје прилику да се широј јавности представи њихов значај за утемељивање модерне науке и културе у Србији, на време које су обележили најплодотворнији и најсвестранији српски научници. Период последњих деценија 19. века и првих година 20. века спада у јединствено време у коме су представљени професори утемељили већину наука код нас, основали прве научне и стручне институције, одшколовали научни подмладак и тиме увели Србију у модерне европске земље. Док су у развијеним европским државама поједине науке развијали тимови стручњака, у малој Србији није било услова за више од једног наставника за сваку научну дисциплину. Појединац је морао сам да развије комплетну науку, да изврши истраживања, да напише уџбенике, да објави радове у страним часописима како би упознао Европу са нашим сазнањима и достигнућима, да ишколује подмладак, да покрене часопис. Такви појединци, с правом изабрани за прве професоре универзитета, образовани на најбољим европским школама, уз то велики родољуби, поред наставног и научног рада морали су да помажу држави радећи на различитим политичким задацима и да учествују у свим ратовима свог времена.

Та прва осморица професора уједно су представљали и првих осам универзитетских катедара са свим предметима које је свака од њих обухватала: Сима Лозанић је представљао читаву хемију (неорганску, органску, примењену, хемијску технологију), неколико његових радова из органске хемије и електрохемије и данас се цитирају; Јован Цвијић, у то време најбољи познавалац Балканског полуострва, првенствено је био физички географ и геоморфолог, али се бавио и питањима геологије, антропогеографије, етнологије, етнопсихологије; Јован Жујовић, оснивач и утемељивач геолошке науке у Србији, геолошки је проучио Србију, али има и радове из палеонтологије, археологије и антропогеологије; Михаило Петровић Алас, оснивач београдске математичке школе, чији су резултати из диференцијалних једначина ушли у светска математичка дела и уџбенике, засновао је две нове дисциплине, математичку феноменологију и теорију математичких спектара; Љубомир Јовановић изучавао је историју српског народа – време пре Немањића, период између Маричке битке и политичке пропасти у 15. веку, али се бавио и средњовековном босанском историјом. Заслужан је за коначну превагу критичког правца у српској историографији. Драгољуб Павловић се бавио општом, али и националном историјом 18. и 19. века, изучавајући административну и црквену политику, финансије и привреду. Увео је редовно истраживање домаће и стране архивске грађе и унапредио српску историјску методологију; Андра Стевановић, архитекта, неговао је национални стил заснован на српској средњовековној архитектури. Велики број његових грађевина увршћен је у споменике културе задржавајући трајну културну вредност; Милић Радовановић утемељио је економску мисао и обликовао финансијску политику земље.

Својим огромним научним делом и својим широким и свестраним стваралаштвом ти први професори Универзитета представљали су најутицајније српске интелектуалце који су својим знањем и ауторитетом утемељили и обликовали Београдски универзитет.

Огроман и разноврстан научни и педагошки рад, као и друштвено-политичко деловање сваког појединца, аутори су представили зналачки и сажето, не запостављајући ниједну од бројних активности које су обављали, истовремено наглашавајући њихов тадашњи и будући значај за науку и културу земље.

Аутори каталога у потпуности су успели да представе значај и величину првих наших редовних професора универзитета који су „обликовали српску академску мисао“ и да кроз њихов разноврстан научни и стручни рад одсликају време и научну и стручну атмосферу с краја 19. и почетком 20. века која је омогућила оснивање најзначајније српске институције, оснивање првог српског универзитета који је до данас остао стуб наше културе и науке. Због тога са великим задовољством препоручујем рукопис каталога за штампу.

У Београду, 13. 5. 2025.

С поштовањем,
Снежана Бојовић